Kraljevic Marko kao knjizevni lik

Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.

Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.

Kraljevic Marko kao istorijska licnost

Epski lik Marka Kraljevića snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od stvarnosti. Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov, posebno na oca, kralja Vukašina, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka. Pravičnost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašinai Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je bila drugačija.
Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva postali su najmoćniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre sv ega, ogledala se u teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama sa Balšićima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je ćerkom bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak cara Uroša i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa, a Uglješa je u Serskoj oblasti sa titulom despota nasledio staru caricu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je čak proširio istočne granice srpske države iz doba Stefana Dušana. Mrnjavčevići su ostvarili čvrstu vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na razgranate porodične veze posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj teritoriji.
Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kraljnja i na taj način zvanično postao prestolonaslednik. To potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke "zapovešču i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se kada je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. proglašenjem Marka za mladog kralja potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjića.
Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Maarko Kraljević je formalnopravno postao savladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog gospodara. Bez podrške moćnog oca i strica, kruna mu je služila samo kao ukras. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i Skoplje.
U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom.
Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Turske čete su obilazile oblasti vernih vazala. Ništa se ne zna o učešću kralja Marka na Kosovu. Baš u godini Kosovskog boja, njegov mlađi brat Andrijaš podigao je na obali Treske manastir Sv. Andrije.
Odnos prema Turcima Marko nije menjao ni posle skupa hrišćanskih vazala koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru. Lukavo demonstrirajući silu, sulatan je naredio da se pogube okupljeni vazalai, da bi u poslednjem trenutku promenio odluku. Ovaj pritisak braća Paleolozi, car Manojlo II i despot Teodor, nisu mogli da izdrže. Oni su okrenuli list i počeli da pružaju otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima zakleli su se i neki drugi hrišćanski prvaci "da više neće dolaziti na Portu velikom gospodaru". Događaj u Seru verovatno je prouzrokovao politički zaokret pa i razlaz među Vukašinovim sinovima. Andrijaš i Dmitar podigli su 1394. u Dubrovniku poklad koji je položio njihov otac u vreme svog blagostanja i prišli ugarskom kralju Žigmundu, ljutom protivniku Turaka. Za razliku od braće, Marko je ostao dosledan. Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama boreći se na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče.
Na strani Turaka tada su se borili knez Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović ako ne i po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da kažu za glaženog Marka da je rekao Konstantinu:....molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, aja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu". I kada bi se ovaj iskaz, koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao načelo državnika porobljene zemlje i svesno žrtvovanje voše za dobrobit podanika, Marko Kraljević ne bi imao mesto među sto najnamenitijih Srba. Ali Marko je najpopularniji epski junak Južnih Slovena.

Iako se Markom Kraljevićem bavila cela jedna plejada značajnih istoričara usmene književnosti, naših i stranih (da spomenemo samo Vuka Karadžića, Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića, Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića, Nikolu Banaševića, Sretu Stojkovića, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog, Andrea Vajana, Veselina Čajkanovića, Vojislava Đurića, Vida Latkovića, Svetozara Matića), ni do danas nije utvrđeno zašto je baš Marko Kraljević postao najomiljeniji srpski epski lik, prevashodno u epskoj poeziji i baladama, ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa čak i šaljive priče. Ušao je, takođe, i u usmenu tradiciju svih južnoslovenskih, pa i ostalih balkanskih naroda.
Njegova epska biografija zapamtila je od golih istorijskih činjenica njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i braće, njegove bračne nevolje, mnoge lokalitete kuda je prošao i gde je delovao, prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeležila njegovu smrt. No, shodno zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija postala je svojevrstan okvir etnopsiholoških osobina čitavog srpskog naroda, sinteza usmeno-poetskog doživljaja istorije i svakodnevne realnosti, i najzad, mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junačka biografija uopšte gradi.
Razvijajući se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću, Markov epski život je neobično bogat. On je sin Vukašina i sestre vojvode Momčila - Jevrosime, koja je utisnuta u tradicijsko pamćenje nezaboravnom slikom svog pomganja bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemogućena, savezane "kose za direkte", ona, na bratovljev glas, cinke "kako ljuta guja", i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i ostalom snagom; /Iz glave je kose iščupala,/ Ostavila kose na direku.
Etičku čistotu, moralnu i fizičku snagu u ovom svom, uslovno realnom poreklu, Marko nasleđuje sa majčine strane - "turi se na ujaka, na ujaka, vojvodu Momčila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno negativnom, fizički kržljavom ocu. Majka je Markova ispovednik i savetodavac, ona sudi o njegovom ponašanju i o njegovim delima. Na vertikali matrijarhata izrasta njihov psihološki odnos i prilagođava se srpskom običajnom, hrišćanskom i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti krivo /Ni po babu ni po stričevima, / Već po pravdi Boga istinoga", reći će mu mati kada bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjića, i da očuva legitimni kontinuitet Srpskog carstva suprotstavljajući se rođenom ocu. Ali mati će mu isto tako u trenutku kada on treba da se opredeli između tri "knjige" - poziva na venačno kumstvo, kršteno kumstvo i vazalnu dužnost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviću Marko, / U svate se ide na veselje, / Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje: /Idi, sinko, na carevu vojsku; / I Bog će nam, sinko, oprostiti, / A Turci nam neće razumjeti".
Na toj rascepljenosti između sudbinske nevoljnosti, koju mu je zaista dodelila istorija, i nacionalnog i verskog osećanja koje on sobom nosi, umnogome se u tradiciji oblikuje Markov lik.
Tako je i u svom prevashodno istoriografskom delu Žitije Stefana Lazarevića (nastalom 1431-1435), Konstantin Filozof Marka pustio da progovori rečima poslednje volje, pred samu bitku na Ravinama: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu." Činjenica da je Marko zaista poginuo na turskoj strani u ovom ratu dala je njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jači što je Konstantin Markove reči interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio je Marka da ih izgovori pred svedocima i očevicima: "tako kažu za blaženog Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opšte psihološke tragedije turskih vazala hrišćana - "Svi ovi behu Ismailćani, ako i ne sa voljom, a ono po nuždi". Ukoliko to nije bila Konstantinova sopstvena vizija vazalstva, već odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz da je predanje sagledalo osnovnu tragičnu rascepljenost Markovog lika i na njoj počelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na korist kaursku. / Svim je Turcim Marko dodijao).
U brojnim pesmama Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe opire, oblikujući jedan poseban, samosvestan odnos prema sultanu zbog čega ga ovaj kažnjava, ali pošto zavisi od njegove pomoći mora prihvatiti Marka takvog kakav jeste. Marko je često u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne; / Polu stere, polom se pokriva; / Nokti su mu orati bi mogo, / Ubila ga memla od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji).
Veliki, neuništivi usamljenik, on gubi ali i povraća snagu pijući "tuluminom vino" i opstaje. Iz sužanjstva ga oslobađaju onda kada postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili opštim turskim neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraženi (Navalite, ljuta Arapijo! / Nema onog dobroga junaka / Na šarenu konju velikome). I sam car ga redovno moli da ga brani: "Brže da si, moj posinko Marko! / Brže da si, moj po Bogu sinko! / Arapi mi šator oboriše."
Taj odnos u kome Marko nije samo "sluga" (vazal) već posinak sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmoćnost. On je prvi do cara, carev zatočenik, te Turci, carevi doglavnici i doušnici, samo privremeno mogu da mu naude. Njegova nadmoćnost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg zastrašujućeg izgleda, toliko i psihičkom snagom njegove ličnosti, efektima koje ta snaga ostavlja na druge (Nešto crno drži u zubima / Kolik jagnje od pola godine; / Crnijem se osmehuje brkom. / Prevaljuje okom krvavijem, / Bijelijem poškripuje zubam). Kad svoj "bijeli kožuh" (koji mu je atribut u bugaršticama, "ćurak" deseteračkih pesama) prvrne naopako, i svoj buzdovan privuče, teško onom ko mu je najbliže. "Car s odmiče, Marko se primiče, / Dok dotera cara do duvara." Njegova ćudljiva plahovitost izaziva strah kod osvajača, oni od njega zebu. Marko je zaista "junak u pokorenom Srbinu... ne još u slobodi", da upotrebimo reči Vladimira Dvornikovića.
Marko slavi slavu, i čuva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i zakonima, pije uz ramazan vino, razigrano obestan, uvlači u igru i same Turke, s jednom dozom duhovite lukavosti, koja će mu omogućiti da sultanu ceo događaj prikaže kao mladalački altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; / Ak nagonim odže i hadžije, / Ne može mi ta obraz podneti / Da ja pijem oni da gledaju, / Nek ne idu meni u meanu."
Junak - mada pokoren, nadmoćan - ali ipak "sluga", posinak, ali - sultanov, Marko, ogoljene duše, opčinjen i uznemiren ženskom lepotom, gubi kontrolu nad sobom kada mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s jedu kosu plesti / U Prizrenu, našoj carevini, / No ja poći u Prilepa grada, / Markova se nazivati ljuba; / Jer je Marko turska pridvorica, / Sa Turcima bije i siječe, / Ni će imat groba ni ukopa, / Ni će s Marku s groba opojati, / Što će mene kod ljepote moje, / Budem ljuba turske pridvorice?"
Markova plahovita, neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje, posledica je njegove srdite nemoći, kao što je u mnogim drugim slučajevima neka vrsta oduške na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od nje. Na istoj liniji srdite nemoći, koja se pretvara u pustu, besmislenu reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upućuje sultan: "Pošto bi se poturčio Marko?" - Za inat, čestiti care".
Hajdučke crtne na koje je posebno ukazao Radovan Samardžić i koje je Marko dobio u HVI veku kao borac za narodna prava nisu se kosile sa dva veka ranijim istorijskim činjenicama da su "turske akindžijske čete obilazil oblast vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima bila pošteđena od turskog zuluma, a on počeo predstavljati njenog zaštitnika.
Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala spletove istorijskih okolnosti.
Mnogobrojne pesme o Marku kao zaštitniku nesrećnih, oličenih u devojci koja ne može da plati svadbarinu, pa joj je daruje on, ili, u drugoj, doduše Turkinji, koju spasava od čudovišta, deo su njegove epske biografije, bez obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima. Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (čak i sa Turcima) ostvaruju se na nivou čovečanske osećajnosti, izvan svakog drugog merila.
Uspešnost Markovih megdana s različitim junacima oblikuje se ne samo na njegovoj ljudskoj hrabrosti, već i na njegovoj natprirodnoj moći.
U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan sa vilama i drugim natprirodnim bićima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud tolika veličina i snaga; po drugima, vila ga je podojila u znak zahvalnosti što joj je zaklonio dete od sunca; po trećim, odužila mu se zašto što joje je odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu draču. Ulaskom u svet natprirodnog, Marko je dobio i moć nad tim svetom, ali i pomoć od njega. On u nizu predanja s lakoćom čupa drveće, podiže nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov konj Šarac bio je gubavo golemo ždrebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko sebe, kao i druge konje što je ogledao, a kad je video da ga ne može pomeriti s mesta, kupio ga od kirdžija, izlečio ga i naučio piti vina".
U narodnim pričama Marko je običan čovek iz naroda, čobanin i govedar, seljak koji goni iz dubrave drva.
Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem čudnim načinom prenio iz njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojca žive". Predanje mu je podarilo večni život i na dnu mora, i "kad timari svoga Šarca putnici na moru jasno čuju njegovo češalo. U ponoć, u gluvo doba, dolazi Mrko u svoj grad i uzima iz ambara zbo za Šarca".
U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadrže i opštečovečanske crte, Marko se ipak morao rastati o života. Sahranjen je u Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dušmani ne svete".

Lik Evgenija Onjegina

Lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski elemenat koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je dao svom junaku svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle svoju sudbinu, pa čak i svoja politička ubjeđenja. Međutim, pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istakavši razlike između sebe i svog junaka.
"Hoću da istaknem što bolje da Onjeginu nisam srodan da ne bi čitalac poneki ili izdavač kakav preki klevete ili laži koje sranjivo ovde crte moje i tvrdio u krugu višem svoj portret da sam ovde dao..."
Druga komponenta Onjeginovog lika umjetnički je mnogo presudnija. Riječ je o osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina XIX vjeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koje ona vodi, napustio sve to, ali nikada nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišao u selo Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod. Kao odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Kada mu neiskusna palanačka gospođica ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija, i da umjesto njenog društvenog položaja u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti. Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju, koji je i sam toliko prezirao Onjegin je bio u stanju da se strasno zaljubi u nju. Onjegin nikada nije bio sposoban da za sebe nađe onu ravnotežu koju je Tatjana sačuvala do kraja, ponjevši je iz svoje zabačene postojbine, iz jednostavnog prirodnog života.

Na Drini ćuprija

Najpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćurpija“ (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

Jesen u mom gradu

Dok sam se vracala s' letovanja nazad kuci, znala sam da je u moj grad vec zakoracila ona mracna jesen, i jednostavno deo mene je zeleo da se vise nikada ne vratim. Ali sta je tu je, moramo da se vratimo svojim obavezama, navikama, radu.
Jutro je,budim se, al' u Priboju; i posle mesec dana ponovo sam u svom krevetu na koji nikako da se naviknem. Sunce se stidljivo probija kroz zavesu,kao da i ono govori da ne voli jesen. Sve je uobicajeno za ovo doba godine, tiho.

Posle odredjenog vremena otisla sam da prosetam gradom. Bilo je suvo i pomalo hladno vreme. Nisam sigurna koliko dugo sam setala, onako izmorena od same sebe i od jesenje tmurnosti sela sam na klupu pored reke. Ona je bila u svojoj punoj snazi, mutna, brza i silna. Sada je njeno vreme, ona je sada najbucnija i najmocnija. Pored mene prolaze zaljubljeniparovi,koji su bez obzira na vreme srecni, nasmejanji sa prepoznatljivim sjajem u ocima koji samo ljubav moze da stvori. Magla grli okolna brda i ceo prizor deluje tako nestvarno. Grad kao da se odmara od leta, Sunca i vrucine i sada pocinje vreme harmonije, mira i tisine. Svi se polako zatvaraju u porodicni krug, u toplinu svojih domova, u prijatnu atmosferu stvorenu ljubavlju ukucana i svi prkosimo hladnoci. Sedimo u svojim domovima i punimo srce. To je moj Priboj! Kao sto u malim domovima ima najvise ljubavi,tako u malim gradovima ima najvise harmonije,koju po svemu sudeci donosi jesen.

Mozda je jesen tmurna, siva, hladna, ali za moj grad ona znachi ljubav, toplinu, trajnost. A sta ima lepse od ljubavi, pa makar to znacilo mokre ulice, hladnocu i maglu?!

Moc reci i jezika

Jezik I reci predstavljaju moc, jer kroz govor razumemo stvarnost I same sebe. Nas vlastiti nacin upotrebe jezika mnogo govori o nama samima.
“Koliko mogu reci, toliki je moj svet.”, rekao je jedan filozof sto je u to vreme pokrenuo svet. U danasnje vreme, kada imamo puno nacina komunikacije, mislim da u ovome I te kako ima istine. Ljudi danas mnogo pricaju, i to sto kazu nema vise nikakvu vrednost. Dok prolazimo ulicom cujemo samo prazne reci, izgovorene nesvesno..milioni bespotrebnih informacija koji bombarduju nas um, svakodnevno. Sa televizije, radija, novina, interneta, ulice..iz autobusa, gde god se okrenem samo zombiji iz kojih izlaze prazne reci, bez ikakve vrednosti. Nas vlastiti nacin upotrebe reci I jezika mnogo govori o nama. Izbor izraza uslovljen je nasim stavovima, pogledima na zivot, mastanjima kao I mnogim opredeljenjima.
“Rec je data coveku da bi mogao sakriti svoje misli”, rece Malagrida. Dosta je istine u tome I ma koliko se odupirali ,reci umeju jako da povrede, a I da nas uvere u neke lepe stvari. Rec ima moc, vecu nego sto bismo zeleli. Za mene, moc reci dolazi sa usana onog ko mi je bitan, cije misljenje cenim I postujem. Ono sto rec cini mocnim, nije sta se prica, vec ko prica.
“Jezik kosti nema, ali kosti lomi” je narodna izreka koja mnogo toga kaze u samo jednoj recenici. Ne treba biti toliko mudar I pametan da bi je razumeo. Svakome je jasno da jezik kao organ u covecijem telu nema kosti, ali da l ice ovu drugu tvrdnju svi razumeti? Ne verujem. Ne verujem, zato sto nisus vi doziveli tu patnju, bol, ranu na dusi koju izazove samo jedna izgovorena rec koja se vise ne moze povuci. Nekada I sami povredimo drugu osobu, svesno ili nesvesno I nikada I necemo shvatiti koliki je taj bol, sve dok ga jednog dana ne osetimo. Sve dok jednog dana ne cujemo jednako bolnu I uvredljivu re cod strane nekog nama dragog. Sve ce se tada srusiti, mi cemo se razocarati, nikada necemo moci da zalecimo ranu na dusi. I posle samo jedne reci “Izvini.” Nece nam biti mnogo lakes, jer takve se stvari ne zaboravljaju.
Zar nije prava umetnost reci jednostavne stvari na jos jednostavniji nacin?

Mesto prijatelja u mom zivotu

Pogledaj me druze I reci mi sta vidis u mojim ocvima. Znam, ugledao si sjaj srece u njima, to je zbog toga sto ti u mom srcu zauzimas posebno mesto, ono najvaznije. Ti si uvek bio tu da places kada I ja placem, da se smejes kada se I ja smejem… Jos uvek ti nije jasno zasto si bas ti u mom srcu? Evo, objasnicu ti…
One hladne zimske veceri kada sam ja bila slomljena ti si bio taj koji je dosao I pruzio mi ruku, odveo me na lepsi put, put srece, bas ti prijatelju moj! Kada bih ugledala tamnu stranu zivota, ti si bio taj koji me je naucio kako da svako novo radjanje sunca docekam sa osmehom na licu, bas ti prijatelju moj! Cuvao si svaku moju tajnu kao da je ona nesto najvrednije u tvom zivotu, jer si bas ti znao da je ona nesto najvrednije u mom zivotu.
A da li se secas one veceri kada smo zajedno sedeli kraj reke I smejali se nasim nestaslucima iz detinjstva? A potom smo brojali zvezde I bas svakoj zvezdici dali neko ime, tada smo I ti I ja bili veoma srecni, I nismo zeleli da iko unisti tu srecu, I tada si bio kraj mene bas ti prijatelju moj. Cesto smo zajedno sedeli, pomalo tuzni, jer smo se secali prohujalih dana naseg detinjstva. Secali smo se onih dana kada smo brali komsijine jabuke, a on bi nas grdio I pricao nam kako to nije lepo, secali smo se svih nasih “tajnih mesta” na kojima smo se krili kada smo se igrali zmurke. Eh, prijatelju, nedostaju I meni ti dani, dani naseg detinjstva.
Prolaze godine, druze moj, sada su one nase veceri kada smo se igrali zmurke zamenile veceri kada sedimo u nekom kaficu I razgovaramo o nekim plavim ili mozda bademastim ocima… Ali sve su to dani nase mladosti, I svaki nas dan trebamo ulepsati kako najbolje umemo…
Da li ti je sada malo jasnije zasto bas ti zauzimas ono znacajno mesto u mom srcu? Potrudila sam se da ti sto bolje objasnim, ali I sam znas da reci nisu dovoljne da opisu koliko mi znacis I koliko sam srecna sto imam tebe kraj sebe, bas tebe prijatelju moj! Znaj da cu uvek biti kraj tebe, bio ti tuzan ili srecan, jer to su pravi prijatelji. Nosi u sebi ove stihove I seti me se ma gde bio:

Srecu I tugu podelicu s tobom,
Reci tvoje nosicu sa sobom.
E tada
Ces znati koliko mi znacis
Ako nekada I odes od mene znam da ces da se vratis.

Oci su ogledalo duse

Često nismo ni svesni da je ono što smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I topple…Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja…One reaguju na dodir,na boje,na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo duse…ne…dusi ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu…Da dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.

Prokleta avlija - Ivo Andrić

Mjesto i vrijeme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,

Likovi: fra Petar iz Bosne, upravitelj Latifaga zvan Karađos, zatvorenik Haim - Židov iz Smirne, zatvorenik Ćamil-efendija - bogati, mladi zatvorenik iz Smirne

Vrsta: roman

Sadržaj:

Zima je. Prevladava samo jedna boja - bijela. U toj bjelini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav… Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još prije tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog života. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gdje je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojića i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vjernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobjegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svećenika iz tih krajeva uhitili su fra Petra. Dva mjeseca bio je pod istragom, a da ga nitko nije ni saslušao.

Bio je zatvoren u zatvor znan kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prijestupnika. Od dječaka koji su sa “štanda” ukrali smokvu do višestrukih ubojica. Tu dolaze i tzv. “prolaznici” koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kući ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave i s dva-tri kržljava stabla. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noći odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pjevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gdje pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog čovječuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim vjenčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili čim bi on počeo pričat.Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo vidjeti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao vidjeti. Obično je bilo lijepo vrijeme. Ali, nekad se nebo naoblačilo, počeo je puhati južni vjetar donoseći zadah truleži i smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbjegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je zapuhao sjeverni vjetar, sunce grane svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajući svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz (groteskna ličnost turskog kazališta sjenki). Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dijete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promjenio, čak i fizički. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvijek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamijenik upravitelja Proklete avlije te konačno i upravitelj. U hvatanju prijestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je putovima mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gdje će se pojaviti. Nitko nikad nije znao kako će se ponašati i uvijek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.
Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugrske koji su ga primili bez riječi. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su vjerojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Poslije nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je vidio bila je knjiga i nije mogao vjerovati. Lice novopridošlog mladića bilo je bijelo, blijedo. Oko očiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Često su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez riječi su se oprostili, a prazno je mjesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovjek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Ćalim je bio čovjek mješane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dijete, djevojčicu. Kada je djevojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci htjeli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti, ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi naslijeđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je kćerka. Mornari su lijes htjeli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan lijes u koji je stavljen neki teret. Lijes s djevojčicom bačen je u more, a drugi je dan majci koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o djevojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča došla i do udovice koja je tada htjela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lijepu udovicu, ali ona se na opće iznenađenje udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, i snjim imala sina i kćerku. Sin je bio snažan, a kćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sljedeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladić je ostao sam s velikim imetkom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je voljela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Poslije toga Ćamil je dvije godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovjetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhitio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su uhitili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije volio političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovjek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se da posebna soba što je i učinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osjetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati povijest Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).

To je bila pričao o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovjek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prijestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pjesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivač i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prijestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobjegao u Egipat i ponovo organizirao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobjegao na otok Rod gdje je bilo sjedište nekog katoličkog reda i gdje je zatražio utočište. Primio je ga je Pierre d’Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držan zatočen u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d’Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mjesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d’Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je tijelo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primjećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premješten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao netko mu je u ruku stavio poruku da će za dva dana biti oslobođen. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gdje je živio osam mjeseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.
I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susjedne sobe dopiru glasovi: “Dalje!¨Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna!"

Prijateljstvo

Prijatelji? Ko su zapravo prijatelji? Postoji bezbroj odgovo na ovo naizgled jednostavno pitanje.Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da ce vam svako kad-tad zabiti noz u ledja,a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu.
Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj,a ko nije u gomili ljudi,sa kojima se svakodnevno druzish. mozesh imati bezbroj drugova i dugarica,ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smijes. pravi prijatelj te uvjek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis,u bilo kojem trenutku uvek je uz tebe i hrabri te,podrzava te.Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi,naprotiv -samo dobro.to je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.
Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. treba ga odrzavati,negovati , nedati mu da se raspadne.Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako. Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za vas uchine sve,bash sve,koji vam daju snagu i podrshku.
Mnogi ljudi ulaze u vash zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti,neki ostave trag u vashim srcima,a neke zaboravite.Ljude koji su vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti,oni su tu sa vama chak i kad nisu tu,kad nisu fizichkiprisutni,oni su tu da vas podrze.Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu,a opet se osecate kao da jeste. Teshko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz vas,chak i kada bi zeleo da bude negde drugde,onog koji vas pita kako ste i saceka vash odgovor,koji zna sve o vama,a i dalje vas voli...e,to je pravi prijatelj.kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas.I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je reko da je samo onaj chovek koji ima prijatelje,zapravo bogat chovek.

Takodje Verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi neshto dobili od vas.oni koji gaze preko vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju.SVESNO!a nisu ni procitali sta je na papiru napisano...“pazi!osetljivo!“.to nije prijateljstvo.

Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.

Rani jadi-Danilo Kis

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

Orlovi rano lete-prepricavanje

Tema-ova prica govori o snalazljivosti i hrabrosti slozne druzine.Oni se u teskim trenucima ponasaju kao odrasle osobe.

Prepricavanje-novi nastavnik u skoli ih je redovno tukao,i zbog toga su ogrceni i organizuju hajducku druzinu.grade kolibu u prokinom raju u logoru tepsiji.Bilo ih je sve vise i vise.NAjbitni likovi u druzini-stric,lazar macak,lunja,djogo potrk,vanjka,nik djulbrk,nikolica sa prikolicom,na celu harambasa jovance i kuca zuja.bili su organizoovani.Zakleli su se na grobu HAjduka Jovanceta na vernost.Na kolibi je pisalao-``ovde zivi hrabra ceta harambase Jovanceta``.Pronasli su neku pecinu i u njoj je bilo jezerce.ali oni su se plasili da udju u njega.Ucitelj je rekao roditeljima da im deca ne dolaze u skolu.trazili su decu da ih izgrde i posalju u skolu.poljar lijan je otkrio njihovu kolibu,upao je u njihovu zamku ali je ipak izasao,na kuci im je napisao da im preti velika opasnost zato sto mu je bilo zao njih..Roditelji i knez su opkolili logor.Zarobili su celu druzinu osim jovanceta.Nikoletina Bursac,Stricev rodjak ih je branio,jer je nepravda da ih ucitelj bije.i jovance se predao i nije vise bilo opasnosti ali njihovo hajducenje se time zavrsilo.RAt je poceo i svi su otisli yu vojisku pa i nikoletina.Skola nije radila.Nemci trazili da svi vrate oruzije a jovancetova druzina je obavestavala narod kada nailaze nemci.ustase su pucale u strica ali ga nisu ranili.Zbog svoje hrabrosti druzina je kasnije sa nikoletinom otisla u rat.

O Jovancetu-on je snalazljiv,hrabar,pravi harambasa,lukav je,glavni u svojoj druzini,zeleo je svakom da pomogne jako je pozrtvovan
stric-najvisi u skoli,siroce bez majke i oca,snalazljiv lukav i hrabar,tvrdoglav
lunja-tiha cutljiva desetogodisnja devojcica,ima 6 culo koj joj pomaze u zivotu,mirodjija u svakoj corbi
lazar macak-prgav decak,uvek je za svadju,nije se plasio nikoga,vesele cudi,okretan,otvoren i veliki majstor,na tavanu je imao citavu malu radionicu.

O Lunji-povucena devojcica,uvek se druzila sa decacima,sve dala da bi usla u njihovu cetu.Volela dugonog Strica,i on je nju voleo ali se stideo da to kaze pred decacima pa je stalno terao od sebe.Da bi usla u cetu bila je spremna i da je profesor istuce,ali ipak kada joj je prisao ona se uplasila i iskocila kroz prozor........

Licni utisak-svidja mi se hrabrost i snalazljivost decaka i Lunje.za ovako nesto jje potrebna velika sloga i hrabrost.Volela bih da sam se nasla u njihovom drustvu.

Ep o gilgamesu

Ep(epopeja) o Gilgamešu je najstarije književno djelo za koje znamo. Smatra se praizvorom sve epske poezije, a nastao je tako reci u praskozorje civilizacije. Iako ne možemo precizno da odredimo vrijeme njegovog nastanka, pretpostavljamo da je mnogo vijekova stariji i od Homerovih epova, Starog zavjeta ili Veda i Upanišada.
Ovaj sumersko-akadski ili sumersko-vavilonski ep stvoren je i zapisan u Mesopotamiji, medurijecju, oblasti izmedu rijeka Eufrata iTigrisa. Pretpostavlja se da se, u neko neodredeno vrijeme u prošlosti, narod Sumera spustio sa sjevera i naselio u donjoj Mesopotamiji. Oni su zacetnici najstarije sacuvane kulture i tvorci prvog pisma u istoriji civilizacije. Sumeri su kao narod nestali u drugom milenijumu pijre n.e., stopivši se sa brijnim semitskim narodima koji su ih okruživali, ali jezik kojim su govorili i pismo kojim su pisali cuvani su u Mesopotamiji u religioznim obredima i pismima još dugo poslije njihovog nestanka: poslednji zapisi na sumerskom poticu iz prvog vijeka prije n.e., a nakon toga su I sumerski jezik i klinasto pismo definitivno nestali.
Ep o Gilgamešu pronaden je godine 1849, kada je O.H.Lejard otkupio Ninivu i u ruševinama biblioteke cara Asurbanipala zatekao mnoštvo tekstova ispisanih klinastim pismom; taj materijal spakovan je u sanduke i poslat u London. Prašnjavu gomilu polomljenih glinenih ploca tek 1874. uspio je da sredi i procita Džordž Smit, utvrdivši da pred sobom ima dijelove do tada potpuno nepoznatog epa. Praznina je bilo dosta, a kako je citav slucaj bio dobio neobicno veliki publicitet, list «Dejli Telegraf« raspisao je nagradu za onoga ko pronade dijelove koji su nedostajali. Smit je sam otputovao u Mesopotamiju i, gotovo nevjerovatnom srecom, u ruševinama Ninive pronašao upravo one komade plocica koji su upotpunjavali pricu o potopu, prekinutu na najzanimljivijem mjestu. Situcija sa tekstovima, medutim, nije nimalo jednostavna. Gilgameša su, kao junaka natprirodnih moci,slavili u pjesmama mnogo ranije od VII vijeka, iz kojeg potice ninivska verzija. Poznato je pet kracih poema na sumerskom jeziku, zapisanih na tablice još u prvoj polovini drugog milenijuma prije n.e. Te poeme se uslovno nazivaju Gilgameš i zemlja živih, Gilgameš i nebeski bik, Gilgameš i Aka od Kiša, Gilgameš, Enkidu i podzemni svijet (ili Gilgameš i vrba) i Smrt Gilgamešova.
Dobro je znati da su praznine u tekstu Epa o Gilgamešu znatno vece nego što se to, sudeci po rekonstrukcijama iz popularnijih izdanja, obicno misli. Ninivska verzija prvobitno je imala oko 3000 stihova od cega je do nas doprlo svega 1200 citavih, i otprilike isto toliko oštecenih.
Što se tice datovanja Epa o Gilgamešu, medu strucnjacima ima dosta razlika, ali ipak preovladavaje uverenje da je poema nastala u periodu izmedu XXIII i XXI vijeka prije n.e.. Najmlade datiranje-terminus ante quem-je oko 1800.prije n.e., ali se vecina specijalista s tim ne slaže. Inace, niko ne sumnja da je postjao istorijski Gilgameš, koji je zaista vladao u Uruku negdje izmedu 2800. i 2700. godine prije n.e.
Zanimljivo je da ime Gilgameš,kako je utvrdeno, znaci «otac-junak« ili »stari covjek-junak«. Enkidu, pak, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgamešov vec njegov sluga. Znacenje njegovog imena tumaci se na razne nacine, kao »gospodar brana i kanala«, kao »gospodar rita i mocvare«, ili kao »stvorenje boga Ea(Enkija)«.